Допринос унутрашњем дијалогу
Ударац у гонг председника (или тада беше још премијер?) Србије означио је почетак игранке назване "унутрашњи дијалог". Као да не зна над чиме подноси заклетву приликом пријема дужности, председник је упитао нацију да ли треба да брани "најскупљу српску реч" дипломатским и политичким средствима (она војна, која Устав иначе предвиђа, одавно су одбачена).
Тзв. патриотска опозиција зачудо је реаговала углавном како треба - игноришући ову иницијативу. Исправно се сматра да је реч о тражењу подршке или скретању пажње са будућих потеза режима. Уосталом, о Косову (и Метохији) је већ свако рекао шта је имао рећи.
Режим, међутим, нико не може спречити да оснива фантомске "патриотске" (или "десничарске") организације, као што нико не може спречити маргиналце да ово искористе не би ли пронашли своје место под сунцем. Огласили су се и познатији интелектуалци откривајући добро познате стрепња-ми-је-дубља-од-наде кукачке првосрбијанске комплексе, који су некад били специјалитет "Оца Нације" Ћосића. Тако је свој допринос дијалогу дао Душан Ковачевић, док се актуелни председник САНУ (кога Чанак можда са правом назива АНУС) огласио још раније.
Потребно је да приче о демографској експлозији Албанаца прођу кроз ријалити чек, јер ситуација се изменила. Наталитет је тамо и даље већи него у "централној Србији", али убрзано опада. Постоје подаци да је највећи наталитет на Косову управо у српским енклавама. Осим тога, Косово изван Приштине је у великој мери испражњено, услед миграција према богатијој Европи. Албанци напуштају земљу у којој су рођени једнако као и Срби, ако не чак и више. Многи то раде с нашим "папирима"...
Онај "левичарски" део опозиције, који је много шири од странака које веома слабо стоје, реаговао је са индигнацијом. Док су странке "демократске опозиције" (а јел постоји недемократска?!) углавном одбациле позив, нешто је занимљивија позиција оних "независних" који пишу по разним порталима. Њима је драг немушти језик, описан у тексту о тзв. аутоцензури. Због њих је настао овај текст.
Текстови су заправо коментари позива на унутрашњи дијалог, који се такође одбацује. Међутим следе приче о неодрживости актуелне ситуације. А како Србија ту ништа не може учинити, време је да призна пораз. И окрене се будућности. Оно што они заправо не желе отворено рећи своди се на оно - да признамо Косово, па уђемо у ЕУ. При томе се жели рећи како ће и тамошњим Србима бити боље, мада их нико од ових другосрбијанских мудријаша није питао за мишљење.
Како знамо шта желе рећи? Телепатија? Ни говора. Реч је о сећању. Јер истоветна ситуација је већ постојала. Треба знати да су ови "лумени" поприлично лицемерни. Идеја је да Вучић обави тај прљави посао, па онда као последица изгуби власт, па кад дођу "наши" посветиће се "будућности" неоптерећени тако тривијалним стварима као што су територијални интегритет и суверенитет (или ће можда Србија тек тако постати интегрална у неспорним границама, како то вели Весна Пешић на Пешчанику). Ствар је у томе што је идентичан однос "друге Србије" постојао већ према Слоби када је овај издао Крајину. Осуђен је на улицама Београда (одзив је био слаб), али нико није рекао да би Војска Југославије требало да се умеша у сукоб што би једино спречило геноцид почињен у "Олуји". Нити је икад икоме од тих "демократа" тешко пало што имамо дипломатске односе са Републиком Хрватском, коју је признао исти Слоба. Напротив, хтели су да што више "унапредимо односе".
Идеје које се сад износе на порталима нису нове, и имају чак теоретско покриће - у ставовима о Србији као недовршеној држави. О томе је давно писао и Ђинђић, доктор Зоран. Касније смо добили објашњење. Србија не може изградити своје (демократске) институције зато што не зна где су јој границе. Тако су говориле и говоре Латинка перовић, тзв. мајка Друге Србије и Дубравка Стојановић, историчарка. Ову идеју ћемо напасти са више страна.
Филозофски има смисла сматрати да биће постоји само у настајању. Јасније су ту природне науке, рецимо теорија хаоса. Погледајмо овај став: Ако сте у равнотежи са околином, то значи да сте мртви! Наравно, реч је о статичкој равнотежи. Све што постоји, живи, у интеракцији је са околином, и ту никакве довршености нема. И не може бити.
Делује ли вам ово апстрактно? Даћемо конкретан пример. Рецимо да имамо дефинисане границе. Хоћемо ли на њих послати војску да спречи неконтролисану имиграцију?! Хоће ли та војска радити по правилима службе, као у стара добра времена? Војник је имао бојеву муницију и овлашћење да је, у случају потребе, употреби пуцајући у месо. (1. Стој! 2. Стој пуцаћу! 3. Стој пуцам! 4. Е ако ни трећи пут није стао...) Ако тако нешто не урадимо, онда немамо никакву заштиту од турбуленција из окружења, а шта ће нам онда границе, биле оне дефинисане или недефинисане.
Историчарка Дубравка Стојановић не би могла ни у оквиру своје струке да одбрани тезу о недовршености. Не глорификујемо Краљевину Србију, посебно не Краљевину СХС/Југославију. Од Домановића се много тога у Србији није изменило. Карађорђевићи, а не комунисти створили су Југославију и увалили нас у све проблеме. Међутим, није све ни онако како се учило у комунистичким школама...
Краљевина Србија је имала избалансиране финансије и стабилну валуту, иако је била сиромашна сељачка земља. Добила је царински рат са огромном Аустроугарском. У време Стојадиновића (тридесетих прошлог века) подигнуте су палата Албаније и зграда БИГЗ-а. Престоница Београд се удвостручила, и почео је развој индустрије. И то све иако је Србија била "недефинисаних граница". Или да кажемо није пристајала на предкумановске границе (границе пре Кумановске битке 1912, а не пре Кумановског споразума - историја зна бити иронична). Речником коминтерне Србија се тад бавила "великосрпском хегемонијом".
Теза о недовршености због граница није обавезујућа ни ако гледамо примере других земаља. Израел се не ограничава на границе из 1967. које признају Уједињене Нације, а не може добити признање за Ерец Израел који запоседа његова војска. Ипак је Израел сређена земља, релативно високог стандарда. Лазански каже да је то једина демократија на Блиском истоку. Многи ће рећи сад "јеврејски лоби" и како се Израел и Србија не могу поредити. При томе заборављају да је позиција Израела у нечему (окружење, суседи) чак и гора од позиције Србија и да Јеврејима није све пало с неба...
Република Кипар је и поред стања замрзнутог конфликта примљена у ЕУ. Кипрани су чак на референдуму одбили конфедерални статус турског дела острва. Кажу да то сад није могуће, чак да баш због тога није могуће. Но спречава ли нас то да тражимо такав пријем (ако су већ "проевропске" странке освојиле парламентарну већину) па макар нас не примили. Другосрбијанци су знали иронично рећи "ми бисмо у Европу под нашим условима". Па шта!? Зар у сваки брак неко не улази са својим условима, па ако се ти услови не поклапају са условима друге стране нема ни брака. Иначе је реч о присиљавању. Посебно ако је овде услов таква ситница као што је Устав. Пристаје ли Турска да је ЕУ условљава у вечитој игри униласка!?
Не знамо да ли је тзв. замрзнути конфликт данас реално решење. Пре Бриселског "споразума" (читај: диктата) би то могао бити много више него данас. Није било мудрости да се изабере тај пут још 2008. године, када је једнострано проглашена сецесија. У сваком случају, какво год неко решење нудио, и какве год му биле намере, оне морају бити јасно изражене и засноване на аргументованим премисама. У супротном нема разлога да им се придаје пажња у "унутрашњем дијалогу".
Једна од последњих вести је како је Вучић изјавио да морамо решити питање граница пре него уђемо у Европску Унију. Није тешко погодити какво би то "решење" било. У срећнија времена, рецимо премијера Коштунице, могли бисмо рећи - па добро, онда нећемо у ЕУ. Само што ни онда нисмо могли бити сигурни не само у политичаре, него и у гласачко тело које је подлегло методи штапа & шаргарепе. Тај штап одавно није јак као некада, а шаргарепа је иструлила. Само је проблем што Срби то изгледа не знају.