Немањићи и раније серије
Доста тога је већ речено о несрећној серији Немањићи. Зато се овде нећемо толико бавити том серијом него паралелом са другим серијама истог жанра. Треба имати у виду да је ова серија, уз накнадну монтажу прве епизоде, можда и највише што се у овим околностима могло, а видећемо зашто.
Оваква серија не спада у ону врсту у коју спадају серије Рим, Север и Југ или Викинзи. Те серије приказују, поред историјских личности, и оне "обичне" или оне о којима се мало тога зна. Приказују људе у историјским бурама и доста су романсиране, што је све легитимно. Ова серија за сада има само два "лика" (наводници јер и ликови који се чешће појављују нису профилисани) о којима историја не говори. Доста је теже направити такву серију, па још о првој владарској кући једног народа. Ја сад не могу да се сетим неке сличне стварно одличне историјске серије, знам да су Руси-Совјети имали добра остварења од Петру Великом, такође и о Другом светском рату (Хитлера је играо тако сличан глумац да си у квазидокументарним црно-белим инсертима стварно мислио да су документарни материјали).
Постоји, међутим, једна слична домаћа серија која је већ (како нам изгледа) одавно снимљена. Вук Караџић. Неко рече да нам је ова серија Немањићи као и држава сва испуцала. Каква држава, таква и музика, рекао је Платон. Зашто исто не би важило и за остала културно-уметничка достигнућа. Па упоредимо оно време са овим, и ТВ серије која су оба времена произвела.
Серија Вук Караџић снимљена је у продукцији РТБ 1987. године, на двеста година од рођења Вука. То је било време националистичког полета, који је претходио ратовима за југословенско наслеђе. Изгледало је да смо ми Срби довољно јаки да се у предстојећим бурама одбранимо и ослободимо неправди, за које су били криви и наши кадрови. Таква је и серија и није чудо да је искоришћена згодна годишњица за дело које описује живот једног просветитеља који је обележио настајућу културу обновљене српске државе. Серија је на предлог Умберта Ека добила награду Гран при Европе на фестивалу у Риму.
Не треба идеализовати ни то време. Било је примитивног национализма који можемо видети из следећих стихова непознатог пјесника: С три прста се крсти моја десна рука / Учио сам ћирилицу Караџића Вука. Сећам се слике "ушајкаченог попа" негде код Книна (свештеник је уместо "службене" капе ставио шајкачу, која нам је иначе дошла из Аустрије, ваљда да би био већи Србин), али сећам се и да је такво испољавање нације било нападнуто у медијима под контролом власти. Испаде то мали скандал за СПЦ, а погледајмо шта су данас (такође "мали") скандали исте институције.
Иако су тад већ неки Срби знали рећи како без краља не ваља, режим је био изразито републикански, чак социјалистички. Такође, Вук Караџић није била серија о једној династији, мада имамо ту родоначелнике обе династије. Знамо да су две владарске куће настале из народа у претпрошлом веку, од народних вођа који су се сами издигли радом, и кад је требало лукавством. Резултат је био релаксирани прилаз оснивачима модерне српске државе, који је омогућио глумачке бравуре. Берчек као Милош Обреновић и "Гига Моравац" као Карађорђе остали су упамћени у целој генерацији као ликови ових српских владара.
А сада уместо некадашњег полета имамо време зихер-национализма (или традиционализма) које сам већ означио као облик псеудопатриотизма. Не смеш причати о Косову, осим ако то није дозлабога патетична спика. Ни Република Српска није препоручљива тема. Зато је добро што више истицати Немањиће и православље. И тако ће те напасти екстремни "левичари", атеисти, чак и феминисткиње (серија Немањићи је оптужена за мизогинију зато што Растка да би га приволели "овом свету" наговарају да легне са женом). Да, бићеш на мети социолошкиња и осталих олошкиња, НВО-багре коју финансира чика Сорош (али погледајмо с киме се у Београду сусрео његов син). Али ћеш зато добити државно финансирање за свој пројекат, што није мала ствар за умјетника данас, а можда ти се насмеши и синекура.
Тако је снимљена и ова серија. Много се хтело, а мало се могло. Некакав грч не подноси креативност, чак и кад се са истом покуша. Отуд пропали експеримент са савременим (жаргонским) говором. Немањићи да буду "људи од крви и меса", а такође и национални хероји. Зато у епизоди "пре монтаже" имамо повике "За крст часни и слободу златну" које извикује војска која иде на хришћанског василевса. Утисак је мало поправљен намонтирањем прве епизоде, али ствар није решена јер има проблем у свом корену - у односу према нацији не само твораца серије, него и целог "друштва".
Да и не помињемо "Византију", израз који не постоји пре 16. века. Можда је до историјске неписмености аутора серије, можда је до страха да широка публика није образована да би разумела. Не можемо знати.
А могло се почети од почетка, од рођења Стефана Немање и његовог крштења у католичкој цркви. То би укључило контраверзе, па шта! Такође смо могли видети и нешто о односу Стефана према богумилима. "Бекство Светог Саве у манастир", како би то рекао ава Јустин, даје могућност дубље драмске радње, али не треба бити претерани оптимиста. Истини за вољу, серија Вук Караџић је такође била сасвим некритичка према делу овог великана које је касније доста, и са извесним аргументима, оспоравано. Но кад се код нас "критичком историјом" зове она која почиње са Немањићима, а зна бити некритичка према онима који су нас "водили у Јевропу", не треба ни очекивати реално сагледавање. Не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво, рекао је Аристотел. Она серија је макар била оно друго, ова углавном није ни прво ни друго.