Политичка коректност узвраћа ударац
Не мора бити истинито, мора бити уверљиво - рекао је давно Аристотел. Стари Грци били су мајстори трагедије, међутим речи мудраца из Страгире могу се и данас применити на свако уметничко дело које се заснива на фабули - роман, причу, драму, филм, серију. Посебно занимљиве ове речи постају када разматрамо дела фантастике.
Када виловњак Леголас погодком стрелом у око обори мумокаила (створење слично мамуту) то нам не делује много реално у "стварном свету", али је сасвим у складу са Толкиновим. Међутим, када се спушта низ степенице користећи штит као скејт и успут витла мачем, то једноставно не чучи! То је неки други филм, а не Две куле (други део Господара прстенова) где се таква сцена појављује. Тако и у филму Последњи џедај имамо понашања јунака која би много боље одговарала Марвеловим креацијама. Али то је још најмањи проблем са овим филмом...
Упоредимо рецимо принцезу Леју из прве снимљене трилогије Ратова звезда са главном хероином наставка. Она је политичарка, посланица (да се мало родно равноправно изражавамо), којој није страно да пуца из ласерског пиштоља. Као лидер побуне издаје наређења. У последњем филму трилогије лежи у бикинију везана ланцем за свемирског гангстера у лику жабе-крастаче Џаба Хата, и лично га задави тим ланцем. Оличење другог таласа феминизма, онога што се звало girl power.
Али она не може да оствари своје циљеве без мушкараца, почевши од Оби Ван Кенобија који јој је једина нада на почетку. Са друге стране и она је неопходна мушкарцима, Луку Скајвокеру као звезда водиља, Хану Солу као неко ко ће га ангажовати за ствар Побуне, уместо тога да мисли само на новац. Тако да је она сасвим уверљив лик.
Шта рећи, међутим, за Реј из наставка трилогије, Мери Сју (лик без мане и страха, који све постиже без било којег искуства, првобитно у Звезданим стазама)?! Она којој никакав мушкарац није потребан, ни као учитељ, а испраши све те зле беле људе, који су својим патријархатом загадили свет. У филму Последњи џедај (или Последњи SJW) све пршти од таквих ликова који нису ту ради потреба радње, већ да би били заступљени жене, црнци, Азијати - и то све пре пре много година, у удаљеној галаксији...
Овакав филм није прављен да забави и подучи (што је циљ уметности који је навео рецимо Шели), него да исправља "друштвене неправде". Све је више филмова који се тако праве, и у Рагнароку ћемо наћи црну валкиру, али овде су ствари доведене до трагикомичног апсурда, па Последњи џедај делује чак отрежњујуће.
Најзад, колико је код нас могућ такав суноврат филма? Не много. Српски филмови имају антијунаке, а не суперхероје. Они хипермодерни домаћи филм углавном и презиру. Међутим, са серијама ствари могу деловати озбиљније. После Убица мог оца и посебно Сенки над Балканом, показало се да је могуће направити добру домаћу трилер серију. Није немогуће да ћемо видети у некој будућности угрожене жене како разбијају, неког Рома како побеђује целу армију, или можда "избеглицу" из Сирије како предводи Србе у борби за слободу. Можда ће само тако Срби, а посебно националистички мужјаци међу њима, моћи да се суоче...