Шта нам ваља чинити 2
Први део је био уводни и ту смо видели од којих се слојева "састоји" оно што зову власт у Републици Србији, који слој је главни непријатељ и са којим ранијим периодом можемо повући паралелу. Сада ћемо видети шта нам конкретно ваља чинити. Ови текстови настају непосредно после београдских избора који су нешто белодано показали. Није потребна детаљна анализа да бисмо видели да актуелни лидери тзв. патриотских странака и организација, као ни те организације саме не могу више бити кључни фактор. Но, оно што можда неко не би очекивао је следеће: Нама и не треба човек (или снага) који би срушили Вучића.
Ко је тешко поднео претходну реченицу, саветујем му да дубоко удахне, па настави читање. Овај текст се у понечему заснива на стратегији коју је предложио барон Јулијус Евола и назвао је зајахати тигра. Нисмо се случајно бавили паралелом са осамдесетим годинама прошлог века (период тзв. оцвалог комунизма). Оно што је био циљ тада, треба да буде и сада. Људи се онда нису организовали да би "срушили власт". Повезивали су се ради одбране свог простора слободе и вредности до којих им је било стало.
То би и сад требало да буде циљ, али погледајмо прво укратко у чему се разликују време оно и време ово.
Онда је систем био једнопартијски, и постојала је једна телевизија, са два програма (по некима се више тада могло видети на истој него сада на свим могућим каналима). Цензура јесте и званично постојала, мада се другачије називала. Систем је био у извесној мери корумпиран и то се видело као проблем. Ипак, било је много мање корупције и криминала него сада када су сви господа & верници (београдска полиција решавала је 94 одсто криминалних случајева). Појам дисидента је компликован за објашњавање, али треба знати да су ти као опозиционари увек мање или више били увезани с властима. Ипак, имали су у принципу углед код антирежимских људи. Постојале су аутономне (не сасвим) институције које су се сматрале неком опозицијом. Посебну је ту битна Академија (САНУ).
Сада имамо вишепартијски систем (први слој, према методологији датој у првом делу) и дисидената нема. Нема ни цензуре ни аутоцензуре, па ипак су медији (битне су пре свега телевизије) итекако поседовани од стране режима (други и трећи слој). Нема више људи од неоспорног угледа, или их је веома мало. Корупција јесте честа тема на "независним" порталима и код дела опозиције, али видећемо да је већини небитна. И наравно, постоји интернет. Нема више пунктова отпора каква је била "Француска 7" (Удружење књижевника Србије), али имамо "друштвене мреже".
Из реченог је јасно да некакви апели интелектуалаца не могу бити ни приближно ефикасни као раније. Они могу нешто значити око стратешких тема, што ће вероватно ускоро бити Косово, али имати у виду да је режим притиснут са друге стране још више, и неће се много обазирати, као што није ни кад је потписан "Бриселски споразум".
Слично важи и за "националне институције" на које се не може безрезервно рачунати. Из тога следи да не смеју имати безусловни ауторитет. Ако се постави супротно националним интересима, што смо већ видели из понашања њеног председника, САНУ постаје анус (како је Ненад Чанак из својих разлога назвао). Има понеког часног академика и не треба га нападати ако не жели да напусти институцију (што би био потез који би одјекнуо). Но не треба ни праштати институцији само зато што се тамо још нађе понеко исправан.
Рекосмо да треба подржати сваког ко је жртва неправде. Указивање на корупцију може бити згодна критика власти, али не треба политику базирати на томе. Две листе су на претходним изборима имале то као главну тему - Двери/ДЈБ и Жута Патка. Кад се сабере добили су мање од осам одсто гласова. То не може да нешто промени. Са друге стране Ђилас, а посебно Шапић, пројектовали су личну способност од које "обичан грађанин" очекује понешто. Било би занимљиво направити анкету међу њиховим гласачима колико њих сматра да су они за које су гласали поштено стекли оно што имају... (Мерила гласача СНС не морамо ни разматрати).
Уосталом, мора ли корупција бити главна тема?! Дигли су фрку јер је Марин Лепен дрпала из европских фондова (у које не улажу само Французи). Лако је доказати да политике које спроводи победник Макрон, од задржавања евра до миграната много више коштају Француза од неког лоповлука политичара (јасно, неко може бити за Макронову политику, но он онда и не одлучује по томе је ли опозиционарка корумпирана). Италијани нису имали толико развијену грађанску свест, па ће се изгледа пре ослободити естаблишмента.
Нисмо случајно у претходном тексту помињали како неке власти не тако давно нису биле неспорне на улици. Не знамо како би се режим понео у случају стварно великих демонстрација, а и не морамо да знамо. Критична маса од сто хиљада људи на улицама или трговима Београда није на видику, нити на радару. Редовно демонстрирање мањих група људи (неколико стотина до хиљаду) је само трошење снага. И даље је неко стално испред Владе Србије због потапања Ваљевске Грачанице, а дуго се шетало сваког викенда. Убрзо се "нико" није на то освртао...
Улична акција има смисла у случају неких мањих акција режима, као што су рецимо принудна исељења или кад социјални радници одузимају децу. Такође, има смисла као перформанс, чак је и битно да не би било како смо "интернет ратници". Међутим, у другом случају обавезно, а и у првом је веома пожељно да се то после шири "на друштвеној мрежи". Ако се не види, као да се није ни догодило.
То нас доводи до широке теме "друштвених мрежа". Тамо уместо политике углавном имамо ескапизам. Иконе су битне за наш идентитет, и ако нисмо хришћани. Лепо је видети руско оружје и оно треба неке да подсети да није вино пошто прије бјеше, а нас да охрабри. Слике четнаја су занимљиве ономе ко се занима за тај део историје, "обнова монархије" ономе ко воли да се замлаћује. Ништа од наведеног није од веће важности за политичку борбу у времену које долази!
Тема је и слобода говора јер треба имати канал где можемо изнети ставове. Али она за нас није вредност по себи, па шта! (Треба ипак тога бити свестан). Привлачне су нам власти Русије, Белорусије, Турске, Мађарске, Кине па чак и Северне Кореје где не може да прича ко шта хоће (или се труде да то ограниче), па шта! Не бисмо ни ми пуштали Перу Луковића или Наташу Кандић да било шта лају, зар не... Да, то јесте лицемерје, али то није непремостив проблем. Они се позивају на универзалне (тзв. "европске") вредности, не ми. Или како је одавно речено екстремном другосрбијанцу "Ми смо 'нацоши', а ви докажите да сте бољи од нас!" Иначе је све само питање односа снага и тога шта неко више воли. Срби више воле Русију од Америке, а Америка се доказано не мора питати о свему. Тако противника прво спустиш на свој ниво, па га победиш на искуство...
На једном нивоу можемо бранити право родитеља да одлучују да ли ће вакцинисати своју децу, или право некога да каже зашто су вакцине спорне. На другом нивоу можемо јасно ставити до знања да ми нисмо они екстремни антиваксери који лупају глупости. На трећем нивоу се можемо ругати кад ЈК попуши кривичну пријаву јер је "узбуњивала јавност" поводом вакцина - можемо питати извесну феминисткињу да ли и даље "Карлеуша говори у име свих нас" (што је рекла јер је ова наводно нешто скресала Марићу у лице, а Марић је за њу господин).
Већ има доста занимљивих тема идејног сукоба са идеологијом поменутог "трећег слоја", коју неки називају ужаси постмодерне. Треба се супротставити идејама феминизма, сцијентизма, политичке коректности, мултикултија... Некад ће бити расправе, мада се они труде да је избегну кад год им се на провокације одговори (или ако их провоцираш на "њиховим местима"). Можемо замислити да је неки умерено заинтересовани читалац који на нешто налети у стању унутрашње расправе, да разматра њихове и наше аргументе.
Треба бити конзистентан, јер само тако можеш бити уверљив. То не значи да је нужан неки постулирани филозофски систем, мада и тако нешто може бити од користи. Нужно је имати ширу слику у глави и причати према њој. То не значи да треба ићи "од Кулина Бана" и "филозофирати". Треба бити конкретан и причати о ономе што је тема, а кад год је могуће макар указати на ширу слику у коју се тема уклапа, и своје светоназоре. Но не треба се позивати на своју идеологију као једино мерило ("ја као српски десничар националиста"), него на објективну логику која противничку страну обавезује да одговори на спорна питања (или призна пораз).
Ако следећи избори дођу пре неког већег потреса (рецимо револуције), треба имати припремљену стратегију. Бојкот би могао дати резултате, али није практично спроводљив. Излазак "целе опозиције" на једној листи такође није решење. Треба имати у виду да ту патриоте (десничари, евроскептици, евроазијци...) могу бити само "млађи партнер", чији би "национализам" постао сличан Вуку Драшковићу. Треба имати у виду ко је прави непријатељ.
Стога је решење излазак ових десничарских или националистичких снага на једној листи, која би се могла звати Патриотска листа. Платформа листе би требало да буде територијални интегритет Србије, независна економска политика, односи са Русијом, ослобађање од глупости неолиберализма. Однос према власти онакав какав је однос власти према тим темама. Како Вучић више није тема, а видесмо да главна тема не треба да буде ни корупција, нема разлога за свађе око тих питања.
Проблеми настају око поделе мандата, али не треба ту много "филозофирати". Јасни су досадашњи резултати. Циљ је прећи цензус. Пројектовати на петнаест посланика. СРС добија три, Двери два, ДСС један, као и Заветници и још можда неко. На преосталим местима би могли бити људи који могу бити страначки, али та припадност није најбитнија, и око њих би се сви договарали. Могао би ту бити неко познат ко није био страначки активан, или је његова досадашња активност углавном заборављена. Но ту би морао бити неко непознат у ширим круговима, неко ко би могао изненадити ако уђе у парламент. Ако ова опозиција није у стању да се око тога договори (а највероватније није), не треба им придавати никакав значај кад избори дођу.
Овакво стање може трајати годинама, можда и деценијама, а можда и много краће, Природно је да човек жели да види крај. Изгледа да пропаст Европске уније неће бити слична крају Варшавског уговора. Тако су сад карте постављене. Римско царство је пропадало вековима. Но треба имати у виду да је ЕУ већ фактор коме се може супротставити, само што изгледа нико политички релевантан у Србији то неће или не зна.
Могући крај или барем криза режима могу настати у случају да га са Запада присиле да се определи. Онда ни Русија неће бити пасивна као до сада, кад своје битне интересе види као стварно угрожене. Русија би онда повукла полуге моћи, од информативне до енергетске, које има у Србији. Није немогуће да би Богољуб Карић имао велику улогу, макар финансијску и испрва реторичку. Многима се не би свидео такав саборац, али таква може бити реалност.
Поражени смо већ довољно пута, али то не мора бити крај. Треба се сетити речи које су дошле из нације која је права изгласала напуштање ЕУ. We shall go on to the end. We shall fight in France, we shall fight on the seas and oceans, we shall fight with growing confidence and growing strength in the air, we shall defend our island, whatever the cost may be. We shall fight on the beaches, we shall fight on the landing grounds, we shall fight in the fields and in the streets, we shall fight in the hills; we shall never surrender.