Старатељство и центри за социјални рад

2018-04-13

Према Закону о породици, наравно "усклађеном са европским стандардима" одлуку о поверавању старатељства (приликом развода) доноси суд, док центри за социјални рад "само" достављају своје мишљење "уз којег родитеља дете има боље услове за развој". Јасно је да је тако дефинисано мишљење практично обавезујуће, мада нас на реч "мишљење" може асоцирати легендарна мисао инспектора Калахана да је то исто као и задњица - свако га има. Уосталом, судови по себи су вам велика сигурација у земљи Србији...

Међутим, центри за социјални рад су независно од проблема доделе деце по разводу озлоглашени у последње време. Пример одузимања (отмице) детета Мили Алечковић и Иву Батају само је један од случајева, за који знамо јер су на мети били познати старатељи усвојеног детета. Уочљива је пристрасност, каква је некад (донедавно?) постојала широм земаља белог човека, да се старатељство додељује мајкама. Постоје подаци да су такве одлуке судова (наравно по мишљењу центара) код нас ишле до деведесет одсто у корист жена, односно мајки. 

Следи план решења проблема који је, осим у једном случају, стриктно неутралан што се тиче полова. Како је именица "родитељ" (као и "старатељ") мушког граматичког рода, и само због тога, користиће се овај род у наставку текста. Прво ћемо видети основне принципе:

  1. Децентрализација (локализација) центара за социјални рад.
  2. Смањење надлежности центара, посебно с обзиром на фаворизовање заједничког старатељства.
  3. Смањење алиментације (процентуално изражено у односу на приходе)
  4. Јасни критеријуми, изражени бодовањем приликом доделе старатељства (ако спор није решен споразумно).

Центри за социјални рад требало би да су у надлежности локалних самоуправа, евентуално региона (ако регионализација Србије икада буде спроведена). То уопште треба да је принцип за масу надлежности - Република треба да регулише само прописе и надзор над њиховим спровођењем. Остало, укључујући кадрирање, треба да је надлежност општина, градова, исл. Тако би се омогућио лакши притисак грађана који оправдано могу бити љути на одлуке појединих озлоглашених социјалних радника. Јер они су ту да раде за народ који их плаћа...

Не сме бити дозвољено да постоји било какав обавезујући утицај удружења грађана, односно невладиних организација (финансирала их влада или не). Они нису изабрани па да им неко полаже рачуне. Треба бити опрезан и са необавезујућим утицајем - тзв. добрим услугама, исл.

Надлежности, домен рада, центара па и судова у додели старатељства треба ограничити. О чему ми овде уопште говоримо?! Дете до две или три године старости треба доделити мајци, то биологија налаже. Преко десет година старости предност има одлука детета код ког родитеља жели. Центар, па и суд, наравно, има право да тако донету одлуку не уважи, али само у јасно одређеним околностима - пре свега ако родитељ који би тако добио старатељство не задовољава услове уопште, или да се услови код њега драстично разликују од оних код другог родитеља. Могао би се овај критеријум биологије односно одлуке детета бодовати изразито великим бројем поена. Наравно, поменуте године (могу бити и другачије) се одређују према ономе што је научно усвојено и аргументовано. 

Друго ограничење намеће договорна одлука о заједничком старатељству (наравно, могуће је да један од родитеља једноставно одустане од старатељства и своје законске обавезе сведе на алиметацију). То би било фаворизовано тако што би се родитељи истовремено писмено изјашњавали да ли су заједничко старатељство. Ако само један родитељ одбије то би се рачунало приликом одређивања алиментације и старатељства (известан број негативних поена). Наравно, ако мисли да је други родитељ стварно мање одговарајућ за ту улогу, онда може да рачуна да ће кроз бодовање надокнадити разлику.

Алиментације се сада поприлично слободно одређују, у распону од 15 до 50 одсто примања родитеља који је даје. Тај распон би требало ограничити на од 17 до 33 одсто, изузетно до 40 одсто. Родитељ који би добио старатељство добија тиме алиментацију од 25 одсто прихода другог. Према одлуци суда о одговорности за развод брака и изостанак договора о заједничком старању (ту је битно ко није прихватио) додељује се још осам одсто. Одлука може бити да су обе стране одговорне. То може повећати алиментацију до 33 одсто, али такође је смањити на 17 одсто ако је родитељ који је добио старатељство одговоран. У пракси смањивање би могло проћи само ако је старатељство над једним, евентуално двоје деце - јер се не би ишло испод износа прихода по детету. Суд може доделити и фиксну накнаду од пет до десет хиљада динара у случају да се четвртина или трећина прихода не сматра довољним, у пракси то би имало смисла само ако је старатељ сиромашан а други родитељ из "више средње класе", ако таква и даље постоји. У случају подељеног старатељства над више деце суд би могао доделити само овај фиксни износ. Финансијске обавезе у случају договора о заједничком старатељству се договорно регулишу. 

Износ алиментације никако не сме прећи 40 одсто прихода. Начелно треба бити могуће да разведени који плаћа алиментацију може да заснује нову породицу. У износ улазе само пријављени текући приходи (плата, пензија, зарада власника фирме...). Непријављени приходи, ако се на исте сумња, и некретнине не улазе. Као алиментација могу се рачунати и плаћања родитеља појединих ствари - школарина, екскурзије, одећа... према ономе што се законом наводи или према договору родитеља. 

Долазимо до најкомпликованијег дела - одлучивања центра за социјални рад у случају да се родитељи нису договорили, односно бодовања. Прво треба рећи да би одлука била подложна једногодишњој ревизији (наравно прослеђена суду, ако је одлука другачија) у случају да се све заинтересоване стране не сложе да ревизија није потребна. Ако стасало дете жели да промени старатеља та би одлука била уважена, односно бодована како је горе речено. Родитељи би могли да се договоре око заједничког старатељства, али његово одбијање се не би поново бодовало, или улазило у евентуално нову одлуку о алиментацији.

Најзначајнији критеријум треба бити основна инфраструктура. Родитељ који детету не може да пружи струју и текућу воду или пристојан кров над главом мора бити тешко пенализован. (Могла би се донети одлука о неподобности за старатељство, али треба бити с тим опрезан с обзиром на државно спонзорисане акције помоћи као што је "С Тамаром у акцији". Можда се може помоћи. Такође, могло би се догодити да оба родитеља испадну неподобни, па да дете иде у дом, а да се не разводе то можда не би био случај...)

Велики број поена носила би дечја соба (може за више деце, и ако су из различитих бракова), да ли има могућности да је неко стално или добар део дана (у зависности од узраста) са дететом, окружење, нешто мањи да ли је стан у власништву или изнајмљен... С обзиром да много шта зависи од прихода треба рачунати у њих и износ алиментације. Ако суд није донео одлуку о томе, рачуна се четвртина прихода другог родитеља. У случају да се тек желе створити услови, родитељ мора приложити финансијски план, који ће бити обавезан да спроведе ако му се додели дете.

Други део поена доноси слободно време родитеља (с обзиром на пословне обавезе) као и начин његовог коришћења. Ово друго не би доносило много поена, и било би рудиментарно. У условима смањене алиментације подразумева се да родитељ који жели старатељство довољно воли то дете. Социјални центри то не процењују код родитеља који се нису развели (осим у случају већих проблема), па ни овде не треба детаљно процењивати. Питање је колико психолошка "наука" уопште може да процени емоције. А посебно не из иностранства преписаним тестовима да одређује "топлину" односа родитеља према рођеном детету. 

Трећи део се односи на приходе преко оних који дају горе описану основну инфраструктуру. Ту би спадали и услови као што су посебна дечја соба за једно дете, летовања, зимовања... Све то би доносило мањи број поена.

Наравно, постоје случајеви кад је родитељ једноставно неподобан за старатељство, а то би били кривични поступак у току или одслужење казне, одређене психијатријске дијагнозе, као и преступи из прошлости (у зависности од њиховог законског третирања иначе, ако се сматра да је грађанин одслуживши казну ослобођен терета дела, то се сматра и у овом случају). Занемаривање или злостављање детета као и породично насиље би повлачило неподобност за старатељство у зависности од тога када се последњи пут догодило, озбиљности прекршаја, учесталости, да ли су одговорна оба родитеља... овакви догађаји би могли бити и тешко пенализовани (велики број негативних поена).

Овим је дефинисан предлог системског решења проблема. Сматрамо да је овакав предлог бољи од стања које имамо данас, као и од неких других предлога - квота за додељивање старатељства мушкарцима који копирају квоте које фаворизују жене у неким другим областима - у управљачким телима државних органа. Предложени износ је чак исти - 40 одсто. Иначе, предлагачи таквих решења износе податак да толико очева уопште жели старатељство (ако се не договоре око заједничког?!) па би онда сваки отац који је у спору добио дете на старање, био он подобнији родитељ или не. 

Треба имати у виду да једнаки услови не гарантују једнакост исхода. То је иначе проблем са онима које у англосаксонском говорном подручју зову SJWs - различити социјални услови код различитих популација, број запослених жена у неким секторима и слично не морају бити последица неправди (или "неправди"). У принципу исто важи и  овом случају ако више или мање одлуке о старатељству у просеку и даље буду више у корист једног или другог пола. Но с обзиром да овде одлуку доносе државни органи, као и да се методологија тек треба развити, у случају уочених већих разлика или неких нелогичности, она наравно подлеже ревизији. При томе треба имати у виду како се то решава у неким другим земљама, као и шта се сматра важећим у одговарајућим наукама или научним дисциплинама. Међутим, прво не би требало да нас обавезује, а ни друго не би требало да нас обавезује без јаког разлога.


Izradite web-stranice besplatno! Ova web stranica napravljena je uz pomoć Webnode. Kreirajte svoju vlastitu web stranicu besplatno još danas! Započeti