Унутрашњи ред космоса и свест

У свакодневном искуству нам ствари делују релативно независне. То је експлицитни поредак у којем постоје привремено. Међутим постоји и имплицитни поредак, унутрашњи ред, који је на суптилнијем нивоу стварности. Као пример може нам послужити слушање и стварање музике. Ми не чујемо ноту по ноту, разликујемо тек акорде, а и њих чујемо у односу на целину. Моцарт је целе композиције имао у глави...

Наше примарно искуство јесте тај унутрашњи ред о којем је писао квантни физичар Дејвид Бом (David Bohm, The Undivided Universe). Овде ћемо видети његово разматрање свести и имплицитног поретка заснованог на квантној механици (Holomovement). 

Експлицитни поредак настаје из имплицитног као релативно стабилан самоодређени домен. Људска мисао се заснива на меморији. Њу чини више апстрактних ставки информације. Прикупљање памћења долази из целине, не из делова. Активна информација у процесима мисли, слична је квантном потенцијалу. Испод може бити суптилнија информација. 

Физички и ментални процеси су у суштини исто! Рудиментарна ментална својства су присутна на сваком нивоу честичне физике, на суптилнијим нивоима јаче. Аутономни делови ума учествују. Аналогију можемо наћи у магнетизму. Магнетни полови су апстракција, док је цео процес непрекинуто магнетно поље. Чак и електрон има рудиментарни ментални пол, а суптилни ментални процеси имају физички. 

Семе представља занемарљиву компоненту у материјалној супстанци биљке. Ни на једном нивоу се не прекида процес. Живот је вечно укључен у материју. Класична физика омогућава огледало објективне структуре човека. Кроз људско биће космос прави огледало да види себе.

Иако је унутрашњи ред (имплицитни поредак) теорија целине, он није "теорија свега". Зато што свако огледало апстрахује тек део реалности света, ограниченом прецизношћу...