Успеси србских десничара
Нисмо ничији фанови и анализираћемо успех различитих људи у отпору глобализму, те одбрани националних интереса. Признајемо да јесмо "фанови" успеха, у оној мери у којој ценимо пре свега успешност у спровођењу политике а не (добре?) намере или оправдања.
Слободан Милошевић ни по чему није био десничар (а ни "десничар"), па ипак оно што је остало иза њега сви који себе данас сматрају десницом грчевито бране. Решења вероватно нико не сматра идеалним, али није начињен нити један озбиљан покушај да се она превазиђу, односно да се створи нешто боље за српски народ. Овде мислимо на Дејтонски споразум и Резолуцију 1244.
То може да значи две ствари, које се међусобно не искључују. Сви који су дошли после Слобе бејаху неспособни да ураде нешто боље од њега, или је он једноставно постигао максимум који се тада (а и касније) могао постићи. То је питање на које ће можда тек историја једном дати одговор (отварање архива, и остали другари) но чињеница је која се логички не може оспорити.
Милошевић је био више од десет година на власти (скоро тачно десет година од првих вишестраначких избора), што већ само по себи говори о односу способности њега и његових опонената, били они "левичари" или "десничари", издајници или патриоте (или патриоте које су убрзано заборавиле на свој патриотизам), уздали се у америчку амбасаду у Будимпешти или популизам (ни овде једно друго не искључује).
Коштуница је био много мање успешан. Иза њега је су остали Устав и Декларација о неутралности. Устав не спада у добре, међутим има барем две ствари које су значајне у данашњим културно-политичко-идеолошким догађањима. Митровдански устав је предвидео ћирилицу као званично писмо. Актуелно министарство културе (и неки на нижим нивоима власти) раније користили су то за покушаје да преокрену тренд латинизације. Иако је политика данашњег режима (у најбољем случају!) псеудопатриотизам, ова одбрана ћирилице, с обзиром на Устав, унела је макар нервозу у другосрбијанске редове.
Много је значајнија преамбула Устава која предвиђа Косово и Метохију као део Србије, чак и заклетву председника да ће бранити исто и забрањује покушаје да се то измени. Преамбула није нормативни део Устава, па остаје питање за правне стручњаке колико је стварно обавезујућа. Она је политички ипак скоро једина брана "преговорима" после којих Косово никад више не би могло да се сматра нашим док би са "Kosova" имали "правно обавезујући документ". Она је нешто што може да нас врати једином оправданом решењу замрзнутог конфликта, о чему смо већ писали. И да, то Коштуничино достигнуће нас држи подаље од ЕУропске уније, давали нам они "датуме" или не...
Декларација о неутралности нема ту тежину, може се и поништити или донети нова регуларном скупштинском процедуром, простом већином коју власт сигурно има, али чик нека неко то уради! Како би то правдали и како би се одразило на рејтинг који их највише занима?! Ова декларација не спречава уговоре са НАТО који су ефективно гори од оног на шта је Краљевина Југославија пристала ступивши у Тројни пакт. Међутим, не само да (за сада!) спречава и покушај формалног чланства које би било симболички чин пар екселанс, него начелно допушта симетрију по којој се неко може залагати за сарадњу или приступање ОДКБ-у, једнако као што је неко други за сарадњу или приступање НАТО. Друга је ствар што наши "десничари" нису у стању да озбиљно раде на томе.
Шта су уопште постигли Вацић, Паровић, Фајгељ, Милица Заветница и слични?!? Они не могу ни да сањају да пређу цензус. Реално то и не чине, зато што нису они ту да буду озбиљан политички фактор (у Скупштини) него онај ко им даје простора зна зашто су они ту. Ако хоће да критикују оне пре њих, а желе макар да се представе као "нешто ново", треба да виде шта су они пре учинили, а шта они сами. Остаје још један занимљиви "фактор" који ћемо кратко анализирати, ако ништа друго да би показали своју објективност.
Мало је фалило да списку додамо и "Бошкића" (Бошко Обрадовић, Двери). Али нерадо признајемо и овом покрету (или странци?) макар један (полу)успех. Они су успели да уђу у парламент. Прво нису могли чак ни са ДСС-ом да се договоре око коалиције, онда су заједно ушли у парламент на "гурку" (деда за бабу, баба за деду, уз подршку Чеде ушли некако). У некаквој "демократској опозицији" јасно је да могу да учествују само као "млађи партнер" чији ће "национализам" бити признат као што је био признат некад Драшковићев. На актуелним београдским изборима, Двери су потегнуле још једно чудно коалиционо решење...
Међутим, чињеница је да су Двери успеле барем у једноме. Велики број, већина, општина у Србији изгласали су на својим скупштинама да се противе дозволи ГМО. Ово је тема коју су подржали и они који са Дверима немају никакве везе, али је овај покрет-странка макар искористио "виралну" тему, што је у политици сасвим легитимно. Важећи закон је сасвим рестриктиван (мада има неких рупа). Такав је бољи од неког "система дозвола", јер не можемо веровати држави да их неће давати и шаком и капом (односно ономе ко довољно плати). Такође, дозвољавање увоза ГМО дало би домаћим пољопривредницима економски легитиман разлог да им се дозволи и да исте узгајају. А без скидања потпуне забране Србија не може у Светску трговинску организацију, а без чланства у истој не може у ЕУ.
Овај успех лако може бити релативизован, јер до сада власт није ништа озбиљно ни учинила да постојећи закон измени. У природи је ове наше стабилократије да сукобе који имају идеолошки набој (дакле, где није чисто борба за власт и пљување опозиционих личности) одлаже докле год може. Када дође на дневни ред, спроћу "евро-интеграција" видећемо колико је тешка реч општинских скупштина широм Србије.
У овом тексту смо дали преглед успеха различитих опција у последњих неколико деценија. Први описани, режим Милошевића, није био десничарски, но видимо како се они који се данас бусају десничарским статусом држе за његова достигнућа. Коштуница би само по неким стварима био "десничар" у смислу речи које чујемо на "левичарским" медијима. И он је макар нешто успео. Тако нам је како нам је, и то је последица "успеха" ранијих власти - укључујући ту и Милошевића и Коштуницу. Но изгледа да смо дали читаоцу довољно аргумената да ови који су сада веома гласни нису способни ни за шта боље. У своје успехе не могу рачунати ни немогућност мирног одржавања геј параде, пошто је режим који они углавном не помињу успео и у томе, кад је хтео.