Политичка динамика

Било је пуно догађаја, додела Оскара, пуно радости, Ивана Шпановић...

Нада Мацура

И ето најзад прошли београдски избори неко слави отворено, неко само мало мање отворено, као (неизбежна) Нада Мацура са свог службеног места... Чињеница је да актуелна власт сада може да ради шта хоће, у распону од неколико деценија или докле Србија буде постојала, што иначе није гарантовано. Па ви видите и према томе се равнајте!

Нема се ту више шта рећи, можда само поновити оне приче како СНС у Београду стоји нешто лошије, па пројектовање нада да ће ово бити "референдум око Вучића", како ће Београд ослободити Србију и томе слично (итсл). Скоро сви у опозицији нека се размисле (осим ваљда Шапића) шта уопште народу нуде, или је можда народ крив. У ком случају немају шта да у политици траже, барем не демократским средствима. Па погледајмо мало шта имамо...

Оно што је вест ових избора је катастрофалан пораз свих верзија "жутих" (осим Патке која је ту као интернационални симбол, дакле жута боја је ипак коинциденција). На једној листи били су Шутановац, Тадић и Живковић, подржани неким зеленим... Резултат? Ни пола цензуса! Овде нема речи више о унутарпартијској одговорности, може се говорити само о одласку на ђубриште или, старински речено - ропотарницу историје. 

Да чувени ЛДП није освојио цензус није никаква вест, али да је испод статистичке грешке јесте! Добили су мање од Руске странке, три пута мање од Заветника, што може да говоро о "односу снага" макар "екстрема". О чему је овде реч може нам рећи да су у предизборној кампањи посетили место на којем је наводна масовна гробница Шиптара, недалеко од Батајнице, те тражили да се тамо подигне споменик. Што можда не би била лоша идеја, у зависности од тога да ли би на споменику био видео надзор. Читатељка нек сад види шта је песник хтео рећ'.

Неко би рекао да Ђилас као други ипак није лоше прошао (мада испод очекивања), а и он је "жути". Па то баш и није тачно, ако гледамо оно што је Теофил знао назвати "симболички капитал". Ђилас је био лидер студентског протеста, па је мало правио паре док се демократска десет година борила да сруши Слобу. Ушао је с том ловом и медијским утицајем у ДС, што многи нису волели. Да не говоримо да се као градоначелник прославио као платаноубица, чак "расиста" јер је омогућио Циганима да живе у контејнерима уместо картона, истина не у центру како су ови навикли - испод Газеле. Због тога су га "прави жути" здраво мрзели колико и нешто раније "клерофашисту" Коштуњавог. Осим тога, тукао је жену (ташту и таста)...

Подржао га је Јеремић, који је раније имао биф са њим, преЦедник Света, познат по својој "дипломатији на стероидима" која је као нервирала Американце, мада је правни начин одбране Косова био погрешан, а тек сад неке земље повлаче признања... Јанковић, трећи у "тријумвирату" је још понајближи "европским вредностима" (уочити наводнике), но и он је, као председнички кандидат,  упадљиво избегавао да прича о стратешким опредељењима типа Косово, Русија, Европа, НАТО... Кад сад друге стране имамо оне који су отворено заговарали улазак у НАТО, а некада давно се прославили хапшењем хиљада људи у ванредном стању, биће да ипак НИЈЕ СВЕЈЕДНО.

Ипак идеја да ће Ђилас победити на стару славу и коришћењем страха који је могао улити напредњацима као неко ко је 2012. победио Вучића (тада кандидат за градоначелника), па да ће то бити одскочна даска за мењање републичке власти, није дала очекиване резултате. Боље да су нешто конкретно понудили. Као пример релативног успеха могао би да послужи Шапић.

Бошкић и Радула, који су лансирали "генијалну идеју" да ови оду а да се они не врате, остадоше испод цензуса. Добро гађаш, али лоше погађаш, рекао би професор руског из Шесте београдске. Идеја да ће екцесима показати ко је прави опозиционар, успут иначе тачним подацима демаскирати оне лажне, није уродила плодом. Можда би успели да су на прво место листе поставили оног весељака што је викао "Вучићу педеру!"

Бошкићев спаринг парнер дјук Шешељ такође није добро прошао. Идеја је можда била да привуку гласаче као "системска опозиција", као давних деведесетих. Као, не слажемо се са властима, али опозиција би да руши... Радикали су и раније знали за киксеве из којих су се вадили, али то је било кад Војвода није био у кући.

Ниједна мањинска странка није прошла. Муфтија Зукорлић је лансирао ЛДП-Проку ("Овде смо да говоримо истину коју је говорио Исус Христос", на оснивачкој конференцији ЛДП-а), екстремног антинационалисту (да не кажемо антисрбина). Има муслимана у Београду, али нису гласали за странку ердоганског имена. Ваљда нису хтели да буду монета за поткусуривање.

Нису се прославили ни Цигани егзотичног имена Јекхутно ћидимос чаћимаско (из неког разлога писано је латиницом, иако на плакатима у плућној клиници можемо лепо видети ромски писан ћирилицом). Има њих неколико процената у Београду, али су ваљда гласали за онога ко нуди уље и брашно.

Псеудопратриоте су посебна прича. Могу они комотно да постоје само пред изборе, или у случају наке потребе. Ако је рецимо ДСС-у комотно да има један одсто, а Коштуница је некада имао подршку осамдесет одсто бирачког тека, њихов проблем. Односно, њихова ствар, јер немају ту они проблем, а режиму су потребни. Што се до сада није могло рећи за "демократску опозицију" која је хтела да се представи као "европскија" од "радикала без беџа", па и да их мало тужака стренџерима. 

Беловград је био хит од једног лета, док је помало за жаљење што Паткица није ушла у скупштину града. Они су бар експлоатисали једну стварно локално тему (Београд на води - рушење Савамале), мада су праве локалце Савамале, и праву радничку класу, на протестима сменили они - хипстерски левичари. Или је можда џентрификација прешла на Дорчол, што би објаснило неке ствари. 

Све у свему, било је ком опанци, ком обојци, мада више на овоме првом. И то у "урбаној средини" која изгледа није више урбана, већ пре постаје конгломерат оправданих стереотипа о руралном и урбаном. Председник нам је још релативно млад, владаће он још дуго, можда као пријатељ му Мило Ђукановић. Навикните се...