Шта нам ваља чинити 1

2018-03-07

У претходном тексту указали смо (на основу резултата последњих, београдских, избора) да ће онај кога зову Месија још дуго владати и даље са ваља на то навићи. Сама реч "навикавање" прво асоцира на пасивно мирење са судбином. Међутим, она има и активну компоненту - изградњу нових (у овом случају политичких) навика.

Та реченица, "ваља се навикнути", може да значи циничан став ако не можеш да их победиш, придружи им се; а може да значи и нешто друго. Цинизам је згодан алат, али није нам сам по себи циљ. То нешто друго био би специфичан водич за политичко преживљавање - опстанак и, тамо где је могуће, напредовање. Но да бисмо дошли до конкретних савета погледајмо шта је заправо то против чега се боримо и с којом претходном ситуацијом можемо повући паралелу.

Оно што је у данашњој Србији власт има заправо три слоја. Први слој је уставни поредак, који је парламентарна демократија. Према том слоју ваља заузети неутралан став. То не значи да се о истом нема шта рећи... Наравно да кршење процедура (ако су већ преузете) може да буде згодан аргумент. И треба га потегнути посебно када смо оштећени. Гарантована слобода говора је добар пример. Међутим, јасно је да овај слој не треба апсолутизовати јер није једино могуће решење. Такође, ни по чему није спречио формирање следећа два слоја која ће бити описана. Односно, ако је други слој тешко могућ у земљама "развијених институција" то не значи да га позивање на изградњу истих у било чему спречава у Србији. Трећи слој институције парламентарне демократије нису могле да спрече, и настао је донекле баш захваљујући њеним институцијама и идеалима.

Други слој је оно што зову "право лице режима". Боље или горе покривени процедурама и институцијама леже лицемерје, клијентизам, корупција, бахатост и пре свега лични интерес. Но треба имати у виду, а тиме ћемо се у следећем тексту више бавити, да они на власти никако нису у томе усамљени. Уосталом, шта је власт?! Да ли је власт и "професионални управник зграде" или неко други ко има страначко запослење?!? Можда неко ко је добио задатак да прикупља "капиларне гласове"...

Наравно да смо на страни свакога ко је осетио последице незаконитог делања власти на било ком нивоу. И наравно да то може бити окидач бунта макар на микро-нивоу који може теоретски прерасти у нешто више. Нисмо присталице теорија да се масе спонтано буне. Међутим покретање маса увек је ишло када су они који у исте улазе имали и личне мотиве. Међутим треба имати у виду да овај слој није главни непријатељ. То је просто зато што постоји и трећи слој који овај слој потпомаже или га чак директно ствара (нпр. тзв. породични закони, деловање центара за социјални рад...). 

Трећи слој је оно што би "теоретичари завере" назвали Светска влада. Били они у праву или не, треба знати да постоје јасно прокламовани циљеви неолиберализма (политичка коректност, феминизација, мултикулти, права вазда угрожених мањина...) као и конкретни захтеви који се пред Србију постављају (одустајање од Косова и Метохије, анулирање Републике Српске, улазак у НАТО, санкције Русији...). Ова власт је макар сумњива да је доведена ради спровођења тих циљева. Овај трећи слој је наш прави непријатељ. 

Онај ко се не слаже са избором непријатеља, а то јесте по Карлу Шмиту основа политике, може сада комотно да престане са читањем. Остало би њему доста проблема - рецимо да објасни како се уопште трећи слој уклапа са првим или како то да су се лидери "демократске опозиције" које је подржавао, показали неотпорни спроћу другог слоја. Но оставимо то таквом бившем читаоцу, који добија гратис неке некорисне савете на тему задату насловом.

За присталицу ове власти други слој је нешто сасвим нормално, или макар "нужно зло" (акценат на нужности). Трећи слој је нешто спољашње, оно што евентуално ваља научити, док се то сматра обавезом. Они "приватно" мисле сасвим другачије (ако уопште мисле!), а неретко им се и јавно тако нешто омакне. То се не само толерише, него и подстиче, и зове се псеудопатриотизам.

Међутим, ужи кругови власти свакако су добро упознати са тиме зашто су доведени и са којим циљем. Неки као Зорана Михајловић или Ана Брнабић су и били у редовима описаног "трећег слоја" пре него су прекомандовани у Владу Републике Србије. Треба имати у виду да власт пројектује слику како има избора, чак имитира ћопавог бравара у том смислу. Није јасно да ли они стварно у то верују. О томе ће још бити речи... 

Најзад, са којим то историјским временом, које смо преживели, можемо повући паралелу, погледати шта је исто а шта не, па из тога извући неке закључке? Турци могу доћи у обзир само метафорички, не треба ни објашњавати зашто. Милошевић је имао период власти када је деловао неприкосновено, и то је трајало око три године. Демонстрацијама из 9. марта 1991. је власт на улици оспорена и уздрмана, док од 1992. СПС влада у коалицијама или мањинским владама. Дуги опстанак његовог режима и резигнацију грађана можемо захвалити пре свега неспособности опозиције. 

Досманлије, односно жути, владали су више од десет година, али само у периоду 2008-2012. неспутано. Већи део њиховог периода дефинише неодређени статус Коштунице, који није смео да с радикалима формира владу. На улици је њихова власт била спорна, што се посебно показало приликом покушаја одржавања геј параде 10.10.2010. Они заправо нису смели да се са демонстрантима обрачунавају на начин сличан Милошевићу, мада је и њихова полиција убијала. 

Према томе, као једино поређење остају нам комунисти, и то период оцвалог комунизма, период осамдесетих прошлог века. Осамдесете, а не оно пре тога, узимамо зато што је тад већ било јасно лицемерје власти која одавно није веровала у своје пароле. Ова власт, владајућа странка, у исте не верује још од онда кад су скинули беџеве. 

Иако се видело да тај режим није на стабилним ногама, треба знати да се почетком осамдесетих није ни назирао његов крај. Такође, када је тај крај дошао он није зависио од самог режима, па ни од опозиције (односно дисидената). Зависио је о ондашњег "трећег слоја". Режим је пао кад је изгубио спољни извор легитимитета. Изгледа да ће то и сада бити случај, мада се овај режим труди да држи отворена врата према Русији. Могуће је да би покушали прешалтовање, али није уопште јасно како би у томе успели. 

Друга ствар која је слична је, у међувремену оправдана, слутња да смена власти не може проћи мирно. Опасност да ће сама заједница (сада оно што је остало од ње) бити из темеља уздрмана падом власти. Што нам не говори о успешности власти, него о томе колико се инфилтрирала свуда где је могла. Онда су за то требале деценије, сад је спроведено муњевито. Оно што се осамдесетих наслућивало речима "Почело је!" данас из искуства знамо како може да се заврши. Но треба имати у виду да се не смемо паралисати страхом од могућих последица. Страх је убица ума, или што би рекли наши стари -  Qui timens vivet liber non erit umquam. Ко живи у страху никада није слободан.

Ова прича се наставља.